Ikona

Ako su pesme Marine Matić odraz duše naslovljene istoimenoj zbirci ranije objavljenoj, eterične i ustreptale u stalnom iščekivanju uzburkane ljubavi, prožete apologetskim osećanjima, gde sa filozofskim razmišljanjima o životu i bitisanju na zemlji, traži pokajanje za grehove koje nije počinila:

"Čekam da dođe noć

Čekam da osetim njienu baršunastu toplinu

Čekam da nas bića nebeska

Koja će dovesti u ovoj noći

Zakrile i od svih prepreka zaštite

Čekam te stranče moj da mi opet obojiš noć..."

Njeno obraćanje Bogu u svojim pesmama su pravi epitafi, kao da ih je pisao neki vrlo čen i pobožan kaluđer, jer ona u svojim pesmama veruje u sveto trojstvo, Oca, Sina i Svetog duha.

"Čekam te u ovoj noći da me u život vratiš

Da me vaskrsneš i sobom vazneseš, Gospode moj

Dođi Gospode i milost svoju na me izli

I okupaj me ljubavlju svojom

Silom svojom snagu mi obnovi i vaskrsni mi dušu palu

Gospode, Gospode moj"

iz pesme "Iscelitelj" iz zbirke "Odraz Duše".

U ciklusu "Dodir žudnje" u zbirci "Sjaj tajne" pesnikinja je dokazala da se slobodnim stihom može mnogo više iskazati kad je reč o ljubavnoj poeziji. Penikinja u svojim stihovima mašta o nekim svojim neobičnim ljubavima. Neobičnost u njenim ljubavnim stihovima ogleda se u tome što ona ne želi mirne noći u mirnom spokoju duše, već želi noći natopljene burom i nebo koje izgara u purpunim zalascima sunca.

Pesnikinja Marina Matić ljubav ne posmatra samo u erotskom smislu, već u tome da je njena duhovna ljubav izlivena u molitvama za spas naroda, što je ona iskazala u pesmi "Blagoslov Bogomajke". Primera radi, pesma "Večnost" je puna filozofskog naboja i jedna je od najboljih u ovoj zbirci. Pesnikinja poetskom rečju dokazuje da vera kao pojam o večnosti, i vera u Božje otkrovenje može spasiti svet. Te njene pesme koje govore o duhovnosti mogle bi se ubrojiti u najlepša pesnička ostvarenja iz oblasti vere i duhovnosti. Ovde bi trebalo istaći pesme: "Lepota", "Svetica", "Život", "Pomoć" i dr.

Kod nje čulna ljubav ima jedan drugi neodređen smisao, bezimen kome se obraća, čije dodire oseća kroz zvukove sveta koje oseća u svojoj duši. Ona veruje u dva pojma, a to su "nada" i "ljubav".

U ciklusu "Dodir žudnje" nalazi se izrazito ljubavna lirika erotske sadržine. Njen erotizam u poeziji nikad ne dovodi do vrhunca več kao u delima Bore Stankovića tinja prožet strepnjom i strahovima, a kada piše o ljubavi ona je kod nje ustreptala, prožeta setom, beznađem i strahovima.

I tako, ceo ovaj ciklus ljubavne poezije, pisan je originalnim pesničkim jezikom, pun lirskih intonacija, gde je došao do izražaja sav pesnički talenat Marine matić. Ona kao da se igra sa rečima, stvarajući u svojim pesmama neke nove kovanice "Kožu mi nagoreva dubina glasa tvoga", "Želim da te dosegnem i nalazim te u ukusu istopljenog šapata". Reči koje u svojoj poeziji koristi su: nemiri, žudnja, čežnja, samoća, strepnje i sl.. Njene rečenice u pesmi su pune metafora i poređenja kao u pesmi "Lažna ljubav" i drugim.

Kod nje se sva osećanja u opisima ljubavi na kraju završavaju bolno "Tvoje reči, mekane k'o svila, tvoje reči, oružje su moje, tvoje reči, bolna rapsodija". U poeziji Marine Matić nalazi se mnogo čudnih poređenja "Mesečeva odora prosipa se po jatuku mom", "Čekam da nebeski sslikar kičicom povuče poslednji potez ove noći i dan po nebu rasprši".

Mora se naznačiti da ova pesnikinja kad govori o ljubavi, ona stalno mašta u magnovanju i snovima. Ona, na primer, kaže kako je svu noć dolazila svome dragome, savijala se uz njegova krila. Sva ta njena ljubav je natopljena uspomenama i sećanjima, što sve čini dodatnu vrednost u ljubavnoj poeziji Marine Matić u ovoj zbirci. Sva ta njena čežnja u predosećajima kao žalba za propuštenim vremenom izražena je u pesmama: "Tragovi", "Muzika", "Zbog tebe" kao i ceo njen život koji je satkan od snova koji su u njoj i mora i lepota.

Pesnici i pisci su ljudi koji svojim talentom i umećem putem pisane reči, ostavljaju iza sebe tragove o svom postojanju i svom viđenju sveta u kome žive, ne samo svojim savremenicima, već i generacijama koje će doći posle njih.

Poezija ima tu moć, ako pesnik želi da siđe u sebe samog, da ispita svoju dušu, da se seti svojih doživljaja ljubavnih i drugih, da izazove sve to i kod drugih, u ovom slučaju, kod čitalaca. Iščitavajući poeziju Marine Matič, postavio sam sebi pitanje da li se poezija može izjdenačiti sa naukom i moralom? Po meni, sve što čini čar, lepotu i draž u jednoj pesmi, oduzelo bi istini autoritet. Zašto? Radi toga jer bi hladna, naučno neosetljiva i dokazivačka priroda istine oduzela vrednost poezije, a zato što se kosi sa penikovom imaginacijom. I Marina Matić je u svojoj poeziji dokazala da je princip poezije, prosto uzevši, smisao ljudske težnje ka uzvišenoj lepoti i predstavlja manifestaciju tog načela o uzdizanju duše, sasvim nezavisnom od strasti i hladne naučne istine koja i jesta hrana razuma, ali koja sputava pesnikov svet i njegovo viđenje sveta u kome on živi. Strast je prirodna pojava, čak isuviše prirodna da ne bi unela uvredljiv i neskladan ton u domenu čiste i neokaljane lepote poetske reči. Ovo iznosim radi toga što svega napred iznetog ima i u pesmama pesnikinje Marine Matić.

Poezija ove pesnikinje je jedinstvena misaona lirika čije se poimanje vremena uvek uklapa u kolotečinu življenja koje pesnik u prostoru vremena doživljava, a to se vidi i oseća u svakoj njenoj pesmi. Čitajući poeziju Marine Matić nameće se misao tarog grčkog filozofa Epikteta, oslobođenog roba iz Hijerapolisa koji je rekao: "Čovek može da nađe samog sebe samo u usamljenosti unutarnjeg sveta". Pesnikinja Marina Matić je istinski vernik u ljude, prirodu ali i u život. Ona veruje u pojave i stvari koje su daleko nastankom ali koje su trajne i večna, veruje u ljubav, dobrotu, plemenitost, veruje u Božansko proviđenje i apologetske pojmove o veri, ali veruje i u život i  smrt. Ona veruje u trajanje jer u konačnom putu prema večnom ishodištu ništa nije izgubljeno i sve traje u nekom obliku, negde u nečemu, u životu, u veri u Boga, i sve to se ponovo javlja u obliku duhovnosti i dolazi u dodir sa čovekom. Sve je to utkeno kao zlatna nit u poeziji Marine Matić, koja stvarajući svoje pesme rađa lepotu reči, izazvanu čovekom i prirodom, a što je sve to protkano osećanjima kao oderdnicom penikinjine duhovnosti, a što, zapravo, i predstavlja najveću vrednost u poetskom stvaralaštvu ove pesnikinje. Sve njene pesme u ovoj, kao i u prethodnoj zbirci poezije su protkane razmišljanjima koja nse u sebi, ne retko, i elegijski prizvuk, imajući u vidu raznovrsnost tema kojima se u svom poetsko stvaralaštvu pesnikinja bavi.

I na kraju se mora naglasiti da je zbirka poezije "Sjaj tajne" kao i ranije objavljena "Odraz duše" dokaz da je Marina Matić talentovana pesnikinja, čija poezija ne može služiti za jednokratnu upotrebu, već za večnost.

Vaso Pešterac, književnik

Predsednik Udruženja pisaca Srbije