Tiho mesto
Tiho mesto
Grlio me Hristos
u polju Svome.
Ljubio mi suzu svaku,
gradio lestvice duše moje.
Voleo me
grešnu, slabu,
ruku mi dao.
Savijenu, posrnulu,
u naručje me uzeo.
Odneo bol što me pekla,
svlačila radost.
Teške smetove olakšao.
Voleo me
izgubljenu,
udaljenu od Njega.
I sada me grli
u polju Svome,
smeši se blago,
miluje grešne misli,
time ih posramljuje.
Zlo da prestane da teče,
učinio je.
Ljubim mu ruku
koja pruža silu
da beznađe sklonim.
Čisti podzemlje moje,
poučava
da osluškujem
glas sveti
i mudrost
kako da sledim.
Da volim,
čuvam, spoznam,
negujem i slavim
tajno mesto,
što u meni jeste.
Marina Matić
Podeli ovu Objavu:
Povezani Postovi
Marina Matić rođena je u Beogradu, SFR Jugoslavija. Prozna je i poetska stvarateljka. U svom stvaralaštvu spaja više umetničkih izraza, književnost, ples, muziku, glumu, i kroz interpretaciju svoje poezije i proze i drugih književnih ostvarenja. Njena poezija je bogata lirskim i epskim elementima, široke tematike od duhovne, ljubavne, refleksivne, misaone, socijalne, opisne, elegijske, erotske.
Stvara slobodnim stihom, i poput savremenika srpskih i inostranih pesnika, proznu poeziju. Proza, joj je bogata raznolikom tematikom, od filozofskog i duhovnog preispitivanja života i svog mesta u njemu, do izrazito jakih slika prirode, dubokih emocionalnih poniranja, slobode erotskog izražaja uz veliko razumevanje i duboka osećanja za ljudsku i prirodnu patnju i saosećajnost sa svim onim što povređuje i remeti sklad našeg i Božjeg vrta.
Piše kratke priče, pripovetke. Odlika njene proze jeste bogatstvo poetskog u prozi. Prva pesnička knjiga "Odraz duše", objavljena je 2007. godine, druga knjiga poezije "Sjaj tajne", 2008. Treća njena pesnička knjiga objavljena je 2015. godine i nosi naziv "Osvit radosti". IP Prosveta objavljuje njenu četvrtu knigu, koju je srpski književnik Nebojša Ćosić, okarakterisao kao mozaički roman, "Preobraženje", 2021. godine, kao i epistoralno poetsko delo "Jedno", sa poetskim i proznim stvaraocem Igorom Tintorom, 2021. godine. Njena proza i poezija zastupljena je u domaćim i inostranim antologijama i književnim zbornicima.
Član je Udruženja pisaca Srbije, od 2007. godine, i Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju, USKOR, od 2008. godine. Stvara, van ograničenja vremena i prostora, u rodnom gradu.
Osvrt na zbirku pesama „Osvit radosti“ književnice Marine Matić
Ljubav je najsvetliji domet čovekovog bića i najnežniji dodir što ga priroda učini. To je i najnežnije milovanje duše, poput milovanja cveta što ga čini pčela, te tako višestruko, i ne znajući, ulepšava i umnožava život i sebi i drugima. Ljubav je tako tajna života. Ljubav je ljubav! U njoj može svako „radosno da stoji“, kako reče pesnikinja Marina Matić u svojoj pesmi „Radost“. A, radost je i živeti ako se u sebi ima ljubavi. U svojoj zbirci pesama „Osvit radosti“, pesnikinja Marina otkriva i tumači svu onu žestinu ljubavi koju čovek poseduje, a koju ipak, nekada skriva. A skriva je kao neku tajnu koja se ne sme nikako saznati, a koja svakako čini smisao života jednog sasvim normalnog bića. Iskrenost koja se tu, u zbirci pesama, prepoznaje, oličava dobrotu čoveka i svu slast života, koja je ponekada tuga, a i tajna postojanja čovekovog. Patnje koje čovek zbog ljubavi preživljava, jesu sastavni deo, više ili manje, komplikovane ljudske ličnosti. A ta komplikovanost i jeste odraz čovekove moći da voli i, ukoliko se patnja više odražava, utoliko je ljudsko biće sposobnije da žali za izgubljenim ili nedostižnim. S tim u vezi su i čežnje, ili žudnje, za nečim boljim, veselijim, nečim što donosi nadu za višim dostignućima. Eto, tako je to, što se i kroz ovu zbirku nežnih pesama Marine Matić, snažno oslikava. Pesnik je umetnik snažnijeg života, koji umesto kičice, ili instrumenta, svoju umetnost pretvara u blagotvorne reči, nekada pune radosti a nekada pretvorene u slikovne metafore, a opet potpuno razumljive. Opažaji pesnika su ravni opažajima slikara, a i jedan i drugi svoje opažaje nude nama, da bi ih i mi svojim bićem doživeli i da u tome uživamo, da se unesemo u svu lepotu života, i da život sagledavamo sa realnije strane. Ali, jedino pesnik i slikar mogu da otkriju izvesne opšte crte i pravila života. Stoga se, i zbog toga, može tvrditi da je pesma božji blagoslov. A da je baš tako, Marina nam to lepo potvrđuje svojom pesmom „Sveti trenuci“:
„Posmatram igru boja
prosutih od sunca,
koje na počinak polazi.
Nebo je začarano
od crvene,
koju ljubi jesenje lišće,
još neotpalo.
Sve blista,
u nekoliko svetih trenutaka,
kao u hramu,...“
Metaforični prikaz zanosa dobre duše, pesnikinja snažno pretvara u vetar koji je vodi u srećna porinuća i, u onoj pesmi „Vetar“, odnosi sebe u
nadanja, bez kojih bi čovekov život bio besmislen:
„Nosi me vetar,
u naručje tebi,
u letnje večeri sa tobom,
u okrilje tvojih poljubaca,
u vernost,
kojom me nežno prislanjaš
na postelju duše svoje....“
A u pesmi „Radost“ uzvikuje: ... „Dođi, i kaži mi, da u ljubavi, mogu radosno da stojim“. Dakle, bez nadanja i bez čežnji za vedrinom života, nema ni radosti. A u pesmama Marine Matić svuda postoje one tri ploskule života – vera, nada i ljubav. Ljudsko biće je jedino biće na ovom svetu koje u nešto veruje, a bez nadanja život bi bio bez smisla, bio bi neobojen i bez čarolija. Naša pesnikinja ljubav pretvara u najnežnije boje, u prefinjene čarolije i čini dostižnim samo u „poljupcu večnom“. Ona nas pesmom često doziva da joj se pridružimo i da zajedno sa njom i uživamo i patimo za nečim što nam je samo želja, ili samo nešto sjajno, nadohvat ruke, a kao u snu nam se izmiče pa nikako da ga dohvatimo. Ali, nada uvek postoji „pa poslušaj zvuk muzike moje, u njenom ritmu zapleši“, tako nas pesnikinja poziva. Pesnikinja Marina kroz svoje stihove nije sujetna već nam iskreno izgovara svoje misli i osećanja. Strašću slikara nas vodi kroz stvarnost boja, a koje su se sa njom stopile. Pojašnjava stanje svoje duše i lomove koji su se u duši zatekli. Ona u pesmi „Boje“ oslikava ona stanja, koja su često odraz nastalih naših dvoumljenja, pa kaže:
„Zašto sliku tu
u nestvarnoj bašti
ugledah?
Ulazim,
mirisi se uvlače u mene.
Ne razaznajem boje
sve su se stopile sa mnom.
Kao da kročih
u san ljubavnika
a zaboravih put
koji do jutra vodi...“
I tu, kao da toj pesmi pridružuje svoje misli i stihove, druge jedne pesme – „Sklad“, u kojoj i dalje sanja onu divnu sliku, govoreći:
„Zatvori oči i gledaj san
koji govori priču o nama.
Odškrini srce
i pusti
da ga ljubav otvori
i sa bezvremenim spoji.
Pusti
da ga obasja
slika radosti čiste,...“
U jednoj drugoj pesmi, pesnikinja je kao cvet i posmatra pčelu kako je nežno miluje, razotkrivajući čežnju za milovanjem, pa kaže:
„Što me gledaš
s puno čežnje?
Šta se u tvom srcu rascvetalo?
Da li latice
na setu mirišu
ili bolne uzdahe ti prose?“
I pesmom „Otkrovenje“ opet ponavlja želju za nežnošću:
„Ako se u meni otkrivaš,
čini to polako,
svaki deo mene
mekanim dodirima svlači.
U početku,
reči kao prolećna reka
neka teku,
izgovaraj ih lako,
speri njima nesmiraje moje...“
A onda, kao da je još jedan nastavak snova iz one pesme „Boje“, pesnikinja vidi i svedoke njenih tajni, kroz pesmicu „Košuta“, upotrebljavajući pritom metaforična događanja:
„Košuta me pogleda,
trava šapnu.
Jorgovan me obavi oko struka.
Ptica prhnu,
uzlete.
Jasmin zamirisa opojno,
oči ti ugledah.“
Umetnikov doživljaj pri stvaranju jednoga dela, a svaka pesma je jedno celo delo, dobija na svoj način neki materijalni smisao, koji se tako saopštava uživaocu dela, dakle čitaocu. Svaka umetnost ima svoju tehniku izvođenja, pa i pesnik svoje delo stavlja u neki svoj način izvođenja. Piše pesmu prozno saopštenu, ili stilski uobličeno tako da se nameće kao da je deklamacija, ili, pak, složenu u stihove koji se sriču, koji se možda mogu pevati, muzicirati i sl. Kod pesništva, u poslednje vreme, nije toliko važna tehnika pisanja već način izražavanja misli onako kako se sami stihovi svojim mislima u predasima slažu. Pesnici tada smatraju, izražavajući svoje unutrašnje treperenje, da su prekidima
svojih beseda, dali do znanja kako bi trebalo čitati to što su stihovima izražavali, a s tim i način prihvatanja pesnikove patnje, ili radovanja.
Rimski pesnik Horacije, još u njegovo vreme, pogrešno shvatanje kako treba izražavati pesmu, obratio se sledećim rečima: „Svako tera svoj zanat kako je naučio; mi, pak, svi bez razlike: učeni i neučeni, pozvani i nepozvani – pišemo pesme.“ I naša pesnikinja Marina Matić, dobro je ovladala „svoj zanat“. Ona ne odustaje od svojih osećanja, i vatre u sebi, kad slaže svoje stihove, a slaže ih baš onako kako oni iz njene duše padaju na papir. Uz to, oni su tako složeni da bi bio veliki greh premetavati ih, ili menjati pojedine reči, a da bi ugodili nečijem ukusu. To bi samo umanjilo lepotu izražavanja i osećajni izgovor koji iz pesnikovih misli ističe. Naročito bi to umanjilo veličinu i umetnički značaj, ukoliko bi neko hteo da izražava svoje prohteve kod pesme „Boje“, a još pogubnije bi to bilo kod vrlo osećajne i misaono-zanosne pesme „Tiho mesto“. Izgubio bi se smisao floskule: - vera, nada, ljubav. Prelistavajući do sada otkrivena pesnička dostignuća mlade književnice Marine Matić, vidim, da ćemo uvek biti počašćeni izuzetnim zadovoljstvom prelistavanjem i čitanjem njenih lepo raspoređenih misli. Već sada je vidljivo njeno snažno književno uspeće.
Miloš Mišo Anđelić, književnik
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.