Uzalud
Uzalud
Nikad nisam sreo neku sličnu...
Čarolija nad morem prosečnih...
Sve u svemu naprosto magičnu...
Rođenu za snove želja večnih.
Pa ipak je bila, sasvim tiha...
Nije znala da nosi ordenje...
Sve o njoj bi stalo u dva stiha...
Kao prospekt za drago kamenje.
Razmišljah o njenoj kosi dugoj...
Tako snenom bežahu mi dani...
Ni pomišljo ja nisam na drugu...
Kopnio sam za njom ko mraz rani.
Mlado srce ne zna da se smiri...
Ono srlja kud ga želje nose...
U proleće kad lahor zapiri...
Svud osećah miris njene kose.
Piso' sam joj, pesme pored reke...
Noću kada, mlad mesec zasija...
Kako proći, do nje sve prepreke...
A ne biti, sam sebi sudija.
I godine šibaše, ko snovi...
Ja i dalje mom ostadoh veran...
Načuh da će u grad novi poći...
Iz svog sna ću ja biti proteran.
I stvarno je nekuda otišla...
Uzalud sam zapitkivo ljude...
Niko nije znao dal me prošla...
Recite mi! Nek bude šta bude!
Udade se, čuo sam s jeseni...
Razboleh se, zbog nje s prvim snegom...
Sve se samo, slomilo u meni...
Bol mi srce, lomio ko stegom.
Prođe mladost, prođe život celi...
Šta sad vredi, da kunem sudbinu...
Čekam golub, da mi sleti beli...
Pa polako, da siđem niz binu.
Aleksandar "Sale" Janković
Podeli ovu Objavu:
Povezani Postovi
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.