Odlomak iz Epa Pad Carigrada

NE ZABORAVITE

Ne ulazeći u dubine ovoga istorijskog epa „Pad Carigrada“ književnika Igora Tintora, jer i sam je pisac ostavio vama, dragi čitaoci, nošen željom da što verodostojnije prenese i oživi slike jednog velikog istorijskog događaja, da se sami upitate i podstaknuti pitanjima sami potražite odgovore, želim se kratko osvrnuti na ovo delo. Ko smo, ako zaboravimo svoju prošlost? Da li smo vlasnici svoje sadašnjosti? Da li imamo nade za buduće dane i snage da u njima spoznamo tok sudbine koja vodi druge narode i nas… Gde? Verujemo li da imamo hrabrosti da nepristrasno sagledamo svet oko sebe i u sebi, i da iz mnogih legendi, mitova, istinitih i nesigurnih istorijskih izvora sami smognemo snage da očima tvorca ovoga dela sagledamo svu nesreću pada Vizantijskog Carstva, pogubnost njegovog nestanka za sudbinu ovih naših prostora na kojima živimo sve više otrgnuti od naše svetle istorije i zagledani u mrak koji se razlio posle pada Carigrada po i danas nesložnom hrišćanskom svetu, našem svetu.

Ep književnika Igora Tintora kao da nas moli da ne zaboravimo ko smo. Konstantin Veliki je svojim pravednim mačem i snagom vere uzdigao hrišćanstvo i oslobodio ga ralja paganstva. Ali ni on nije mogao predvideti da će se Zapad i Istok sukobiti u tumačenju

te vere, i kao braća Kain i Avelj načiniti brojne grehove zbog žeđi za moći. Donosilac Milanskog Edikta i osnivač grada Konstantinopolja, kasnije Carigrada, nije ni slutio da će doći dan kada će snaga vere biti ugašena najezdom varvara i opštom dekadencijom Zapadnog dela Rimskoga Carstva. Ipak Istočni deo Carstva je nastavio da postoji kao jedini legitimni naslednik

Rimskoga Carstva i njeni žitelji će dugo nositi pravo da se zovu Romejima i da to pravo prenose na druge narode koji su se asimilovali u njemu. To carstvo je nama poznatije kao Vizantija,, čiji sjaj je nastavio da svetli u mraku varvarstva još mnogo vekova. Svaka svetlost ima crne oblake koji se nadvijaju nad njom i počesto ta svetlost zgasne pod snagom vekovne oluje. Tako je i Vizantija imala svoj uspon, vrhunac i pad! Ovaj ep je posvećen poslednjim danima diva koji izdiše, ostavljenog na vetrometini zapadne braće, braće čije su varvarstvo svojom verom, kulturom i snagom vratili na staze svetlosti, i pretnje Osmanskog Carstva koje ga je okružilo spremno da zada poslednji, smrtonosni udarac. Godine 1453-će nove ere pred zidinama Carigrada zatvaralo se poglavlje jedne civilizacije čiji opstanak podjednako nisu želele ni Zapadne sile niti Osmanlije. Obe strane su nošeni svojim interesima priželjkivali njen kraj. Jer div koji izdiše, još uvek je div i tako nagrizlog duhovnog i fizičkog bića, on još uvek plaši one koji mu određuju sudbinu i presuđuju. U takvoj buri, ironijom sudbine, i sam imena Konstantin, Car pokušava nešto ne moguće. Da svojom hrabrošću, odlučnošću i snagom uzdigne na noge posrnulog diva ili makar bar na tren odagna crne oblake koji su se nadvili nad Vizantijom. On je prinuđen da miri nepomirljivo, da spoji nespojivo, da odbrani neodbranljivo. Zašto autor posvećuje ep baš njemu? Zato što mu se pesnički iskreno divi kao što su mu se divili branioci na zidinama dok ih je vodio protiv Osmanske pretnje koja se već prelila po obalama Evrope. Možda zato što i njegovi koreni, srpski, teku žilama poslednjega Vizantijskoga Cara? Po majci, princezi Jeleni Dragaš on jeste srpske krvi, krvi koja se mešala sa Grčkom, očevom. Ali šta je tu krv spajalo? Vera, Pravoslavlje. Autor zna da venama njegovoga naroda teče Romejska krv, da u danima kada mnogi zaboravljaju, on ne želi da zaboravi i poziva i nas sve da ne zaboravimo ko smo i da dublje sežemo u svoju istoriju nego što nam se to sa Zapada preporučuje. Tragedija sudbine Carstva i Carigrada, voljenog grada Cara Konstantina Dragaša, njegova očajna borba da spasi što je teško spasti jeste ne samo tema ovoga epa, već i upozorenje da olako ne zaboravljamo i da se, gledajući ka zapadnoj strani sveta i njenoj civilizaciji setimo ko je tu civilizaciju uzdigao iz pepela mraka mnogih vekova, ko je čuvao oganj vatre civilizacije dugo se odupirući osnaženim i zaboravnim Zapadnim silama i rođenoj, novoj veri i njenim osvajačkim težnjama prvo Arapskog a posle Osmanlijskog Carstva. Glavne i sporedne ličnosti ovoga epa kao stvarni protagonisti odsudne bitke za Carigrad mešaju se sa mitovima i legendama, ali nas to mešanje ne odvlači od istine i stvarnosti, već nas još dublje tera da se zapitamo i puni odgovora a i pitanja prisegnemo traganju za istinom. Ep „Pad Carigrada“, književnika Igora Tintora je potvrda pesničke bezgranične snage i nesputanosti njegova stvaralaštva i njegov vapaj da ne zaboravimo i zaboravom se ne unizimo, već da se sećamo i da u delu svoga srca odamo počast svim žrtvama koje su date za odbranu i naših svetinja koje su sijale vekovima opasane bedemima Carigrada i da uvek pamtimo i poštujemo junaštvo i žrtvu poslednjega Vizantijskog Cara, Konstantina XI Paleologa Dragaša. Možda i da nas učvrsti u veri da će div ponovo vaskrsnuti a pravoslavlje i sam hrišćanski svet biti jedna duša i jedno telo!? Možda.

Zoran Đorđević Mid

književnik