BLEDOLIKA
BLEDOLIKA
Otišao sam duboko u Šumu da zavijam poput Sivoga Vuka
nepodnošljivim Bolom vođen
ja poslednji Indijanac iz plemena Mamurluka
dvadeset godina prerano rođen.
Kada sam prvi put ugledao Bledoliku Devojčicu
osetih kako mi kroz srce prolazi slomljena strela
ipak ne dozvolih Bolu da se ukaže na licu
jer tako rade Indijanci iz moga sela.
Znao sam sve o vremenskoj distanci i razlici u boji kože
zakonima ljudi prirode zakonima neba
klečeći molio sam o Dobri Bože
pomozi mi da učinim onako kako treba.
Ja sam indijanac jer mogu da iščupam sopstveno srce i bacim ga u vatru
Bol podneti odavno sam svikao
mogu da me pobede zarobe mogu da me satru
ali Pesmu moju ne može mi oduzeti niko.
Ispio sam pejtolah i popeo se na najsuroviju najnepristupačniju stenu
devet godina molio sam Velikog Manitua da me pusti da poludim
napokon pred sobom jasno ugledah Tuđu Ženu
ali nisam mogao prestati za njom da žudim.
Pobegao sam u najdublju najmračniju šumu
i legao na Zemlju između Hrasta i Bora
pa riknuh strašno poput Smrtno Ranjenog Bizona
ali i dalje u mome srcu i u mome umu
bila je ona
Bledolika Devojčica sa očima svetlim kao Zora.
na Ivanjdan 07.07.09. u 05:00 Ljig
Vladimir Pantović
Podeli ovu Objavu:
Ja, proročni pesnik vaseljenski i serpski heterologični i magični gospodar reči, rođen sam 1958. godine u Užicu. Do svoje 12 godine živeo sam na selu, što smatram izuzetno važnim detaljem biografije.
Poeziju pišem od 18-e.
Sa 19 godina preselio sam se u Beograd.
Do sada sam napisao jednu zbirku poezije pod nazivom "Smrt žandara herca" (1976. - 1990.) u kojoj se nalazi 112 pesama i poemu pod nazivom "Pesma koja treba da zameni jednu Šuljaginu lepinju" (1996.).
Nikada ništa nisam objavljivao.
Drugu zbirku poezije još uvek pišem.
Kada sam bio mali otac mi je rekao: "sine ti ne moraš da budeš kao drugi" i još uvek sam mu zahvalan na tome.
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.