Crno a svetli
Crno a svetli
Rupa u džepu…
pogled ka nebu,
crno, a svetli.
Rupa na đonu,
koraci vređaju
levu nogu…
Vreme poderalo pantalone,
a bile su “samo”
pre par godina, nove!
Rupa na leđima
sive jakne…
ali to nisu
“stvari” opasne!
Muka je
rupa u stomaku,
kost u grlu,
bol u grudnom delu,
kažu, tamo je duša!
Radnik…
Rupa…
Pogled ka nebu,
crno, a svetli!
Igor Tintor
Podeli ovu Objavu:
Povezani Postovi
Poezija nas vraća sebi
Osvrt na zbirku pesama “Iščašenje” pesnika Igora Tintora
“Ne trujte svoje duhovne kladence,
ako ne zbog sebe,a ono zbog dece”
G. Vasilije
Ponekad nas samo jedna jedina reč odvede do kladenca gde nas čeka mnoštvo inspiracije koje je teško pohvatati (kao i samu vodu na izvoru).
Pesniku mlade generacije Igoru Tintoru to vrlo uspešno polazi za rukom. U kojoj god se sredini nalazi on u njoj nalazi i mogućnost za nova kreativna ostvarenja.
Dakle, poeta ne posustaje u istraživanjima i traganjima za novim mogućnostima i za vrlo kratko vreme, posle tri uspešna pesnička ostvarenja, nudi nam i četvrtu knjigu, knigu pesama koju je, sasvim razložno, naslovio “Iščašenje”.
Nova knjiga pesama nam otkriva i pokazuje pesnika široka srca i duše otvorene za sve ljudske patnje. Ova knjiga, istovremeno, na vrlo sugestivan i autentičan način kazivanja, otkriva i buntovnika protiv nepravde i svih devijantnih pojava koje nas u “novom vremenu”, u stopu prate.
Za razliku od prethodnih objavljenih zbirki, ovde nam se pesnik Igor Tintor pojavljuje u nekom novom poimanju. On na veoma prefinjen način uspostavlja kritičko-ironični odnos prema mnogim dogodovštinama koje nam donose poremećena, odnosno i “iščašena” vremena”.
Lišen svih iluzija, zabluda i predrasuda, pesnik Igor Tintor široko otvorenih očiju gleda na stvarnost:
“Otvaram oči,
skidam paučinu košmara.
Gutam jutarnju dozu,
zalivenu tugom.”
pesma “ Ka krivcima i nevinima”
Osetivši da se u sve uvlači “paučina”, i da po svemu pada sivilo, pesnik uzima pero za svedoka i “ono što se perom piše” i ovaj rukopis nesebično posvećuje svima koji ljube istinu, slobodu i “svima koji pate”.
Zbirka pesama “Iščašenje” donosi nam jednu novinu. Nju karakteriše izbegavanje klasičnih klišea, uobičajenih formi i patetike. Ovde tema određuje način kazivanja, a to je pretežno, slobodan i nevezan stih (izuzimajući “povremenu” rimu).
Iako je i ova knjiga izdeljena na više ciklusa pesama, nije teško uočiti das u svi ciklusi i tematski i motivski jednako okrenuti problemima čoveka i njegove egzistencije:
“Nestaje i poslednja
latica svetlosti,
na gubilištu
ljudske sebičnosti.”
pesma “Izgažena lepota”
Pesnik ide dalje. On se oseća da je prozvan od vremena da da svoj sud o svemu što ga okružuje i da žigoše sve negativne pojave, a njih ima na pretek i oko nas “i pored nas i u nama samima”. Tako nas pesma “Mrtvilo za nepotrebne”, opominje:
“Fabrike mrtve,
porodice osakaćene
………………...
Dal’ vazduhom hraniti
izdanke nove“
Ma koliko da je autor ovih stihova svestan da oni neće promeniti svet, on ne može a da ne primeti (kako bi to M. Rakić rekao) „opštu i neminovnu bedu“. Morate poverovati da je pesnikovo oko najsavršeniji okular:
„Sve su nam uzeli!
.............................
Šta onda ostaće
za našu bedu
.............................
u zemlju, u zemlju“
pesma „Bliži se i nebu“.
No, nije nemaština u bukvalnom smislu jedina „beda“, beda je posustalost duha, izvrnuta čula za sve što je ljudsko. Beda je samoljublje, srebroljublje, zavist. Beda je ne razlikovati dobro od zla. Beda je biti ravnodušan prema nevoljama u kojima narod živi:
„Beda pod kožu
lako se uvlači“
pesma „Beda“.
Ne poznajem ni jednog pesnika mlade generacije koji je kao pesnik Igor Tintor tako „nušićevski“ verno oslikao mnoga naša „stradanija“. Niko kao on se tako snažno ne opire svakoj pohlepi, svakoj mržnji i svakom nečoveštvu:
„Nema više
tople domaćinske ruke,
gde nepoznati
kao braća se druže“
pesma „Naopako“.
Dakle, pesnik se postavlja kao aktivni posmatrač ljudskih života i sudbine, pa se i sam pita:
„Šta nas to tera da bežimo od tradicije“.
U skoro svim pesnikovim segmentima prisutan je jak emocionalni naboj prema svemu što ga okružuje. To su ona subjektivna osećanja koja nas upućuju na objektivnu realnost.
U središtu nekih pesama pojavljuje se voljena draga, ali uporedo sa njom ide i senka strepnje da ne izgubimo ono što volimo:
„Mogli smo
ali nismo,
ostali smo sami
svako na svojoj strani,
samoće“
pesma „Mogli smo“
Vrlo je impresivna pesma „Hvala ti“ koja, očito, potvrđuje da je sve što vredi stvoreno iz ljubavi:
„Nepoznati ljudi,
a svi su mi dragi,
na tome tebi
mogu da zahvalim, ljubavi“
Četvrtom knjigom Igor Tintor nam je pokazao da pesnička reč živi u njemu i da aktivno korespondira i prati tok vremena.
Iako su neke pesme satirično intonirane i svedene na „sivi grad“, one nisu lokalizovane.
Naprotiv, u njima se oseća protest protiv ugnjetavanja i bezakonja u bilo kojem delu sveta. To je, upravo, izraženo i naglašeno Igorovo osećanje za univerzalne vrednosti i ova zbirka, svakako, zavređuje veliku pažnju, zato je srdačno preporučujem čitaocu.
Na kraju:
Poželeću pesniku Igoru Tintoru širok put do šire čitalačke publike i puno novih pesničkih ostvarenja.
književnik, Vasilije Goločevac
12.01.2010. god
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.