Čežnja

Kada više ne budeš čula moj glas,

i sve moje laži i istine,

fikcije ludog uma i olistale duše hoćeš li se setiti?

Kada više ne bude mojih ruku da prođu ti kroz kosu,

dodirnu lice,

okuse usne i slani ukus čežnje,

pogled tuge i ljubavi što se uliva u tvoj osmeh,

dubine duše,

oči što sjajem seku noć,

hoću li ti nedostajati?

Kada više ne bude onog ko te nasmeje i rastuži,

onog ko ti ne želeći u svojoj ludosti nanese bol,

a da sam sebe uništi,

kada ne bude onog ko čeka dušom celom tvoje pesme,

da ih upija, oživi,

piše iskrenim ganućem duge poruke o njima,

o tebi,

hoćeš li me poželeti?

Kada me prekrije vreme i zaborav,

dela i sve što učinio nisam,

sreću,

i bol što nisam želeo da ti nanesem,

a naneo sam ti kriv u čežnji i patnji,

čekanju i traženju tebe,

vriskom duše što bez tebe ne može,

jer srce moje i duša su u tebi,

i tu nema razloga,

objašnjenja zašto,

hoćeš li se setiti da bez obzira na sve moje grehove i padove,

sve tvoje suze i bolove zbog mene sam te voleo do poslednjeg udaha svakim delom sebe,

hoćeš li razumeti da bez tebe nema ni mene,

hoćeš li?

Ljudi su, baksuzi,

baksuz sam bio,

u svađama,

u greškama,

u našim ratovima sa i bez povoda,

i jesam padao,

i jesam se dizao jer te volim,

volim krvlju,

do poslednjeg udaha,

onako kako samo voleti te mogu.

U prolaznom se ogledam,

tren sam samo,

sa tobom sam nešto drugo,

nešto večno,

trajno,

nešto što dušom ne nestaje i uvek u zapisu dodira i stiha istine ostaje...

Ljubav je to,

i kada me teraš od sebe,

i kada bi da odeš,

i da me ne čuješ više,

i kada ti moja čežnja i žudnja za tobom oporo i dosadom miriše,

pitam se da li krivac je samo jedan,

ili za ples uvek potrebno je dvoje,

a u ljubavi krivca i nema...

Da, kada me pokrije mrak čežnje i samoće,

u dugim danima i noćima čekanja da te vidim,

i da te udahnem,

da te na kratko imam u naručju večeri,

noći i jutra kada se vraćam čekanju,

gromovima i munji,

erupcijama i oluji koja nas posle nosi,

da razdvoji nas i opet spaja pitam se da li kad bude došlo do kraja da li ću ti nedostajati?

U uzdahu dok šetaš kroz veče i noć koracima lakim,

i plesom daješ svetlost tami,

da li ću tren u tebi biti,

bar plamičak onaj najmanji,

ali što se nikad ne gasi, što se od tame ne može sakriti,

pitam se,

da li ću biti.

Igor Tintor

Čežnja

Čežnja

Povezani Postovi

Večna Borba

događaji iz kulture

Večna Borba

Čežnja

Čežnja

Tagovi

Povezani Postovi

događaji iz kulture