San

Ко си ти дечаче у телу старца? Зашто ме прогониш? Свака бора лица твога напиње се, али немоћан си да изговориш бар речи поздрава а камо ли разлог боравка у мојој бестелесности. Очи су ти плаве. Сјај њихов прелива се као узбуркано море по савести овој. Брада ти је бела, као облаци који се играју, грме на мене и севају. Усне су ти испуцале, као у земље која годинама није окусила кап воде. Образи упали, као у гладног патника што ни мрву

самилости не може да пронађе у свету обиља. Висок си, као столетни храст а танак као стабљика која се тек развија. Дрхтиш, машеш рукама у свим смеровима, панично, као да си увучен у некакав вихор што те по сопственој

вољи окреће и врти, док те не баци на колена, заувек. Огртач твој, бео, вуче се по земљи, вековима. Иако ноктима гребеш, очајан, покушавајући крајеве његове да прочистиш, они су још више прекривени плодном црницом. Зашто ми походиш снове, луташ по лавиринту несвесности моје? Изгубићеш се древни старче а нити ти, нити ја нећемо ни речи прозборити. Како да те вратим на пут младости коју покрио је заборав? Ни сам више не знам где идем, где је крај лутања. Да ниси ти, можда, она танана линија бесконачности, пространство васионе, непојмљиво мени,

праху ове планете? Зној са лица пече и слива се, дланови су мокри а глава боли. Крикнуо бих, али чему то…

Igor Tintor