Ritam suštine
Ritam suštine
Želim tvoju ruku na sebi
i usne
da me preuzmu
u naš ritmični prostor.
Želim da se u ovo leto uselim.
Božansko u potpunosti
da u dušu primim,
pa da sve
tebi uputim
i zajedno
u ritmu suštine,
da budemo
ispunjenje ljubavi svake.
Marina Matić
Podeli ovu Objavu:
Marina Matić rođena je u Beogradu, SFR Jugoslavija. Prozna je i poetska stvarateljka. U svom stvaralaštvu spaja više umetničkih izraza, književnost, ples, muziku, glumu, i kroz interpretaciju svoje poezije i proze i drugih književnih ostvarenja. Njena poezija je bogata lirskim i epskim elementima, široke tematike od duhovne, ljubavne, refleksivne, misaone, socijalne, opisne, elegijske, erotske.
Stvara slobodnim stihom, i poput savremenika srpskih i inostranih pesnika, proznu poeziju. Proza, joj je bogata raznolikom tematikom, od filozofskog i duhovnog preispitivanja života i svog mesta u njemu, do izrazito jakih slika prirode, dubokih emocionalnih poniranja, slobode erotskog izražaja uz veliko razumevanje i duboka osećanja za ljudsku i prirodnu patnju i saosećajnost sa svim onim što povređuje i remeti sklad našeg i Božjeg vrta.
Piše kratke priče, pripovetke. Odlika njene proze jeste bogatstvo poetskog u prozi. Prva pesnička knjiga "Odraz duše", objavljena je 2007. godine, druga knjiga poezije "Sjaj tajne", 2008. Treća njena pesnička knjiga objavljena je 2015. godine i nosi naziv "Osvit radosti". IP Prosveta objavljuje njenu četvrtu knigu, koju je srpski književnik Nebojša Ćosić, okarakterisao kao mozaički roman, "Preobraženje", 2021. godine, kao i epistoralno poetsko delo "Jedno", sa poetskim i proznim stvaraocem Igorom Tintorom, 2021. godine. Njena proza i poezija zastupljena je u domaćim i inostranim antologijama i književnim zbornicima.
Član je Udruženja pisaca Srbije, od 2007. godine, i Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju, USKOR, od 2008. godine. Stvara, van ograničenja vremena i prostora, u rodnom gradu.
Osvrt na zbirku pesama „Osvit radosti“ književnice Marine Matić
Ljubav je najsvetliji domet čovekovog bića i najnežniji dodir što ga priroda učini. To je i najnežnije milovanje duše, poput milovanja cveta što ga čini pčela, te tako višestruko, i ne znajući, ulepšava i umnožava život i sebi i drugima. Ljubav je tako tajna života. Ljubav je ljubav! U njoj može svako „radosno da stoji“, kako reče pesnikinja Marina Matić u svojoj pesmi „Radost“. A, radost je i živeti ako se u sebi ima ljubavi. U svojoj zbirci pesama „Osvit radosti“, pesnikinja Marina otkriva i tumači svu onu žestinu ljubavi koju čovek poseduje, a koju ipak, nekada skriva. A skriva je kao neku tajnu koja se ne sme nikako saznati, a koja svakako čini smisao života jednog sasvim normalnog bića. Iskrenost koja se tu, u zbirci pesama, prepoznaje, oličava dobrotu čoveka i svu slast života, koja je ponekada tuga, a i tajna postojanja čovekovog. Patnje koje čovek zbog ljubavi preživljava, jesu sastavni deo, više ili manje, komplikovane ljudske ličnosti. A ta komplikovanost i jeste odraz čovekove moći da voli i, ukoliko se patnja više odražava, utoliko je ljudsko biće sposobnije da žali za izgubljenim ili nedostižnim. S tim u vezi su i čežnje, ili žudnje, za nečim boljim, veselijim, nečim što donosi nadu za višim dostignućima. Eto, tako je to, što se i kroz ovu zbirku nežnih pesama Marine Matić, snažno oslikava. Pesnik je umetnik snažnijeg života, koji umesto kičice, ili instrumenta, svoju umetnost pretvara u blagotvorne reči, nekada pune radosti a nekada pretvorene u slikovne metafore, a opet potpuno razumljive. Opažaji pesnika su ravni opažajima slikara, a i jedan i drugi svoje opažaje nude nama, da bi ih i mi svojim bićem doživeli i da u tome uživamo, da se unesemo u svu lepotu života, i da život sagledavamo sa realnije strane. Ali, jedino pesnik i slikar mogu da otkriju izvesne opšte crte i pravila života. Stoga se, i zbog toga, može tvrditi da je pesma božji blagoslov. A da je baš tako, Marina nam to lepo potvrđuje svojom pesmom „Sveti trenuci“:
„Posmatram igru boja
prosutih od sunca,
koje na počinak polazi.
Nebo je začarano
od crvene,
koju ljubi jesenje lišće,
još neotpalo.
Sve blista,
u nekoliko svetih trenutaka,
kao u hramu,...“
Metaforični prikaz zanosa dobre duše, pesnikinja snažno pretvara u vetar koji je vodi u srećna porinuća i, u onoj pesmi „Vetar“, odnosi sebe u
nadanja, bez kojih bi čovekov život bio besmislen:
„Nosi me vetar,
u naručje tebi,
u letnje večeri sa tobom,
u okrilje tvojih poljubaca,
u vernost,
kojom me nežno prislanjaš
na postelju duše svoje....“
A u pesmi „Radost“ uzvikuje: ... „Dođi, i kaži mi, da u ljubavi, mogu radosno da stojim“. Dakle, bez nadanja i bez čežnji za vedrinom života, nema ni radosti. A u pesmama Marine Matić svuda postoje one tri ploskule života – vera, nada i ljubav. Ljudsko biće je jedino biće na ovom svetu koje u nešto veruje, a bez nadanja život bi bio bez smisla, bio bi neobojen i bez čarolija. Naša pesnikinja ljubav pretvara u najnežnije boje, u prefinjene čarolije i čini dostižnim samo u „poljupcu večnom“. Ona nas pesmom često doziva da joj se pridružimo i da zajedno sa njom i uživamo i patimo za nečim što nam je samo želja, ili samo nešto sjajno, nadohvat ruke, a kao u snu nam se izmiče pa nikako da ga dohvatimo. Ali, nada uvek postoji „pa poslušaj zvuk muzike moje, u njenom ritmu zapleši“, tako nas pesnikinja poziva. Pesnikinja Marina kroz svoje stihove nije sujetna već nam iskreno izgovara svoje misli i osećanja. Strašću slikara nas vodi kroz stvarnost boja, a koje su se sa njom stopile. Pojašnjava stanje svoje duše i lomove koji su se u duši zatekli. Ona u pesmi „Boje“ oslikava ona stanja, koja su često odraz nastalih naših dvoumljenja, pa kaže:
„Zašto sliku tu
u nestvarnoj bašti
ugledah?
Ulazim,
mirisi se uvlače u mene.
Ne razaznajem boje
sve su se stopile sa mnom.
Kao da kročih
u san ljubavnika
a zaboravih put
koji do jutra vodi...“
I tu, kao da toj pesmi pridružuje svoje misli i stihove, druge jedne pesme – „Sklad“, u kojoj i dalje sanja onu divnu sliku, govoreći:
„Zatvori oči i gledaj san
koji govori priču o nama.
Odškrini srce
i pusti
da ga ljubav otvori
i sa bezvremenim spoji.
Pusti
da ga obasja
slika radosti čiste,...“
U jednoj drugoj pesmi, pesnikinja je kao cvet i posmatra pčelu kako je nežno miluje, razotkrivajući čežnju za milovanjem, pa kaže:
„Što me gledaš
s puno čežnje?
Šta se u tvom srcu rascvetalo?
Da li latice
na setu mirišu
ili bolne uzdahe ti prose?“
I pesmom „Otkrovenje“ opet ponavlja želju za nežnošću:
„Ako se u meni otkrivaš,
čini to polako,
svaki deo mene
mekanim dodirima svlači.
U početku,
reči kao prolećna reka
neka teku,
izgovaraj ih lako,
speri njima nesmiraje moje...“
A onda, kao da je još jedan nastavak snova iz one pesme „Boje“, pesnikinja vidi i svedoke njenih tajni, kroz pesmicu „Košuta“, upotrebljavajući pritom metaforična događanja:
„Košuta me pogleda,
trava šapnu.
Jorgovan me obavi oko struka.
Ptica prhnu,
uzlete.
Jasmin zamirisa opojno,
oči ti ugledah.“
Umetnikov doživljaj pri stvaranju jednoga dela, a svaka pesma je jedno celo delo, dobija na svoj način neki materijalni smisao, koji se tako saopštava uživaocu dela, dakle čitaocu. Svaka umetnost ima svoju tehniku izvođenja, pa i pesnik svoje delo stavlja u neki svoj način izvođenja. Piše pesmu prozno saopštenu, ili stilski uobličeno tako da se nameće kao da je deklamacija, ili, pak, složenu u stihove koji se sriču, koji se možda mogu pevati, muzicirati i sl. Kod pesništva, u poslednje vreme, nije toliko važna tehnika pisanja već način izražavanja misli onako kako se sami stihovi svojim mislima u predasima slažu. Pesnici tada smatraju, izražavajući svoje unutrašnje treperenje, da su prekidima
svojih beseda, dali do znanja kako bi trebalo čitati to što su stihovima izražavali, a s tim i način prihvatanja pesnikove patnje, ili radovanja.
Rimski pesnik Horacije, još u njegovo vreme, pogrešno shvatanje kako treba izražavati pesmu, obratio se sledećim rečima: „Svako tera svoj zanat kako je naučio; mi, pak, svi bez razlike: učeni i neučeni, pozvani i nepozvani – pišemo pesme.“ I naša pesnikinja Marina Matić, dobro je ovladala „svoj zanat“. Ona ne odustaje od svojih osećanja, i vatre u sebi, kad slaže svoje stihove, a slaže ih baš onako kako oni iz njene duše padaju na papir. Uz to, oni su tako složeni da bi bio veliki greh premetavati ih, ili menjati pojedine reči, a da bi ugodili nečijem ukusu. To bi samo umanjilo lepotu izražavanja i osećajni izgovor koji iz pesnikovih misli ističe. Naročito bi to umanjilo veličinu i umetnički značaj, ukoliko bi neko hteo da izražava svoje prohteve kod pesme „Boje“, a još pogubnije bi to bilo kod vrlo osećajne i misaono-zanosne pesme „Tiho mesto“. Izgubio bi se smisao floskule: - vera, nada, ljubav. Prelistavajući do sada otkrivena pesnička dostignuća mlade književnice Marine Matić, vidim, da ćemo uvek biti počašćeni izuzetnim zadovoljstvom prelistavanjem i čitanjem njenih lepo raspoređenih misli. Već sada je vidljivo njeno snažno književno uspeće.
Miloš Mišo Anđelić, književnik
Video prezentacija posta nije dostupna.
-
Komentari za ovaj post nisu dostupni.