Večni svet greha

DUH MANITUOV: Džone, pitaš se ko sam ja? Ja sam Džone ono što vi zovete Bog, ili što crveni ljudi zovi Manitu, žuti ljudi Buda, neki Alah, dok su mnogi narodi imali još mnoga kroz vekove vaše imena za mene. Kako god Džone, tvoj je zločin najgore vrste. Ubijao ti nisi radi bola i tuge već zato što si u istinu zao. U vama ljudima, mom stadu, mnogo je zla. Oni koji ne poštuju vaše zakone, bilo da su to deca prirode, bilo da su to ljudi poput onih koje si ubijao a koji su našli na tvome svetu divan sklad u svemu, osuđeni su bez krivice. Crveni ljudi nisu uništavali, oni su samo brali plodove koji su im trebali da bi živeli u miru sa prirodom koja im je bila dom a ne njihovo vlasništvo. Ali vi, vašići, kako vas oni zovu, znate samo za pohlepu, gramzivost i ne stajete dok sve ne uništite. Tako je i tvoja zemlja, lažni Kip Slobode nastala. Na ubijanju, bez milosti. I ti si njen pravi sin. Ubijao si i uništavao godinama bez milosti. Ali vidiš tvoje ti žrtve praštaju. Sada žive u tvome svetu, svetu u koji ih je tvoj zločin poslao. Pitaš se šta je tvoja kazna? Tvoja je kazna da živiš u večnoj harmoniji i ljubavi sa svima onima koje si nemilosrdno proganjao, gazio, ubijao, i smejao se srećan nad njihovim telima, uživajući u svakom trenu njihove patnje. Od sada ovaj tipi je tvoj dom, ova reka, ove planine, ove šume i bića na njima što hode, tvoja su večna braća i sestre, deca, očevi, majke. Ali Beatrisa tvoja je samo grob ispod onog hrasta oko koga trče tri crna brata. Ugrej se, kada ti je hladno, uz logorsku vatru karavana, kada si gladan sedi pored crvenog ratnika i njegove porodice, a kada si žedan napij se vode sa ove reke crvene. Kada nemaš s kim pričati ti pravi društvo onom pogurenom starcu pokraj

vode, a kada ti treba razgovora, pa tu su brojna sela Čajena, Sijuksa, Arapaha, Komanača, ili topli dom kočijaša i njegove žene i ćerkice. Kada ti se igra, a ti u kolo sa ona tri crna momka pa oko hrasta.

Igor Tintor

Večni svet greha