Život bez života

život bez života

Starac je sedeo pokraj reke. Plave oči su gledale u nepokretnu, prozirnu površinu uspomena. Čekale su, čekale da spaze bar jedan znak života. Ništa... Tiha površina vode bez života.

"Punoglavci, gde su, kreket žaba se ne čuje.. Ptice više ne sleću... Duša ove reke je zaleđena, srce ne kuca više, samo voda koja umorno teče, tamno kamenje na njenom najplićem delu, i žuta trava..."

Pisak fabričke zveri u blizini. Par trenutaka potom zelena tekućina u plavim očima muti reku.

"Opet su ispustili otrov, nešto zeleno i cijanid... Svaki dan, kada suton zagrli svetlost na izdisaju to čine..."

Slike uspomena. Pre par godina su došli, iz daleka. Muzika, zakletve nekih ljudi, domaćina iz velikog grada da oni neće ništa dirati, i izjave ljubavi i zakletve onih što su došli iz daleka, da će ovo biti raj, mnogo lepši nego što je bio tada, a tada jeste bio netaknuti raj, za plave oči, za njegove unuka i unuku, za svako biće reka je bila život, odmorište, mir i sklad.

Nema više ljudi, sem onih u čeličnoj građevini na drugoj obali što ispušta otrov u reku bez života. Dom za neke druge ljude, ljude pohlepe i novca, novca i pohlepe, dom za civilizaciju bez doma.

Ptice u umu lete, sleću na suze lica. Ribe se mreste, u uspomenama. Mrtva površina reke ćuti skamenjena pred zločinom lažnog napretka koji briše sve što jeste život.

Uzdah iz starih grudi. Uspomene na život koga više nema. Zakletve onih kojima ništa nije sveto udišu umorna pluća. Zvuk teških koraka, tup i ravnomeran udarac štapom po šljunkovitoj obali što prati težak i neravnomeran hod. Poslednji trzaji života u zatrovanom i još samo u umu i srcu živom raju. Plave oči nestaju u magli fabričkih dimnjaka.

Igor Tintor